RAZVOJNI PUT UNESCO KLUBA BEOGRAD

Davne 1990. godine, kao profesor francuskog jezika u OOŠ "Vladislav Ribnikar" upućena sam od strane Aktiva francuskog jezika da kao delegat sa dva učenika prisustvujem skupu mladih Evrope u Bezu, nedaleko od Dižona u Francuskoj. To je bio samit učenika i nastavnika iz Evropske zajednice i bivšeg istočnog bloka. Po prvi put delegacija na nivou bivše Jugoslavije bila je pozvana da prisustvuje evropskom skupu mladih. Tom prilikom primljeni smo u Zajednicu dece Evrope "La communaute des loupiots d'Europe" a ja sam postala njihov delegat za bivšu Jugoslaviju. Glavne i osnovne aktivnosti ove zajednice bile su zbližavanje dece Evrope u duhu prijateljstva, ljubavi i međusobne tolerancije a u cilju srećnijeg zajedničkog življenja. Njihov amblem je bio srce a u srcu ljubav dece Evrope u kojoj žive i rastu i koja će postati zajednička za sve. Ova organizacija nije bila politička, već organizacija dobre volje, koja je okupila prosvetare iz cele Evrope spremne da organizuju međusobno upoznavanje dece i to ne samo zemalja članica ondašnje Evropske zajednice, već i druge.

Krajem 1990. godine uz podršku iste organizacije a na poziv Belgije, boravila sam sa grupom od 14 mojih učenika iz OOŠ "Vladislav Ribnikar". Deca su bila divno i prijateljski primljena. Upoznali su život i rad mladih u Belgiji i stekli mnoge prijatelje. Domaćin je bila gospođa Monique Flandre Castelain iz Chatelineu, delegat ove zajednice za Belgiju. Juna meseca 1991. godine povela sam sve učenike odeljenja V7, čiji sam bila razredni starešina, da prisustvuju velikom skupu dece Evrope u Brnu u Čehoslovačkoj pod pokroviteljstvom g-đe Catherine Lalumiere, Generalnog sekretara Evropskog saveta i ostalih visokih ličnosti Francuske i ondašnje Čehoslovačke. Iste godine, aprila meseca bio je organizovan dolazak učenika Belgije u Beograd, ali zbog situacije i previranja u našoj zemlji, bio je otkazan.

Zbog daljih poznatih događanja kod nas, prekinut je svaki zvaniči kontakt sa mladima Evrope. Nisam mogla da dozvolim da i naši mladi budu u totalnoj izolaciji od sveta i individualno, kao profesor francuskog jezika, nezavisno od same škole i drugih institucija u zemlji, nastavila sam saradnju sa francuskim institucijama za mlade u cilju omogućavanja mladim ljudima da izađu iz zemlje, upoznaju drugu kulturu i civilizaciju i da se izbore za svoje mesto pod suncem, prenoseći svoju kulturu i civilizaciju drugima, van naše zemlje. Tako sledi dugi niz godina uspešnog organizovanog putovanja u cilju učenja francuskog jezika preko francuske kulture i civilizacije. Obišli smo celu Francusku i svojim ponašanjem sticali simpatije francuslih građana. Ostvareni su brojni kontakti u Francuskoj kako učenika tako i profesora pratioca. Pisale su novine o nama, ljudi su nas ljubazno pozdravljali i oslovljavali u vreme kada smo bili najviše zvanično anatemisani. Mladi su na taj način dolazili do neophodnog samopouzdanja, do psihičke stabilnosti i vere u bolje sutra, u mir i u pravednije društvo.

Jedini prekid naših aktivnosti tokom proteklih 15 godina bila je 1999. godina kada smo s razlogom ostali u zemlji. Tada smo u vreme najžešćeg bombardovanja dobili pismo podrške od strane UNESCO kluba iz Pariza, njenog predsednika gospodina Ahmed Debbouze. Evo prevoda tog pisma:
" Mi smo primili danas vaš faks u kome nas izveštavate o otkazivanju boravka vaše grupe kod nas od 10. do 18. aprila 1999. Mi u potpunosti shvatamo situaciju u kojoj se nalazite i mi vam prenosimo našu podršku tokom svih ovih neprijatnih događanja. Kao što smo već napisali u našim ranijim kontaktima "Ratovi se rađaju u svesti ljudi, znači da i u svesti ljudi treba da se razvija odbrana mira" - UNESCO. Nadamo se da će se situacija popraviti za sve i da će se mir brzo vratiti"

Pismo je upućeno 6.aprila 1999. godine pod brojem 351/90/73.

Naredne godine prisustvovali smo manifestaviji UNESCO-a prilikom proglašenja 2000. godine za internacionalnu godinu kulture i mira. Tom prilikom bila sam počastvovana da održim prigodan govor ispred našig mladih i ostalih delegata. Podvukla sam značaj interesa da se poštuju svi životi, da se odbaci nasilje i interes, da bolje komuniciramo sa drugima i drugi sa nama, da se razumemo, da čuvamo planetu na kojoj živimo i da budemo solidarni. Tada smo napisali na srpskom jeziku-ćirilično "mir" i ta reč se nalazi i danas na spomeniku podignutom u cilju obeležavanja 2000. godine koja je proglašena za" Godinu mira" a koji se nalazi na početku parka Champs de Mars, preko od Vojne škole u Parizu.

Istom prilikom bio mi je uručen ceo dosije za otvaranje kluba UNESCO s tim da je procedura takva da to mora da se učini i u svojoj zemlji. Pošto u to vreme nije bio pogodan trenutak za tu vrstu aktivnosti, učinila sam to maja meseca 2003. godine. Tako je nastao UNESCO klub Beograd. Želja nam je da proširimo kontakte mladih sa drugim zemljama, kako bi upoznali druge društvene sredine sa svim svojim specifičnostima i dobrim i lošim u cilju obogaćivanja i društvenog i moralnog pogleda na svet i razvoja tolerancije.

Predsednik Federacije UNESCO klubova Srbije
UNESCO klub Beograd